1918.- година историјског уједињења

Јовановић је на свечаној академији Новог ДСС-а у Новом Саду поводом присаједињења Краљевини Србији најпре Срема, а затим Барање, Бачке и Баната 1918. године оценио да су то били „важни датуми и важан месец у нашој националној историји“.

„Тих дана је и Велика Народна Скупштина у Подгорици одлучила да безусловно припоји Црну Гору Србији. Тако је завршен процес изградње и ширења наше модерне државе. Ови датуми јесу путоказ, али и опрез за један народ“, подсетио је Јовановић.

Он сматра да „наднационалне интеграције Србима нису донеле ништа добро с обзиром да је у њима долазило до националне дезинтеграције“.

„Данас смо пред изазовом европских интеграција о којима чак нема ни шире дебате у српском друштву. Класичне европске вредности више не постоје. Данас су то вредности сексуалних мањина. Осим тога, то је цивилизација на издисају. Морамо учинити све да у њихову смрт не увучемо и нас и да нам главни град не буде ван оквира наше државе“, поручио је Јовановић.

Председник Покрајинског одбора Новог ДСС-а у Војводини и покрајински посланик Милош Тубић навео је да су 1918. године најпре Сремци на збору у Руми одлучили да „најпре обучемо српску кошуљу па после други шињел“ алудирајући на будуће стварање заједничке државе Јужних Словена, а затим је скупштини Срба и других словенских народа Барање, Бачке и Баната у Новом Саду донета иста одлука.

„На новосадској скупштини, коју је отворио унијатски свештеник Јован Храниловић, а председавао јој Русин Игњат Павлас први пут су одлучивале и жене. Када је Српска војска ушла у Војводину те године ниједан Мађар ни Немац нису убијени, ниједна богомоља није срушена, ниједно село није изгорело“, посебно је нагласио Тубић.

Он је рекао да „српског уједињења не би било да није било банатског устанка 1595. године на челу са епископом Теодором Несторовићем и велике историјске личности Светозара Милетића, који није дочекао слободу“.

Историчар Немања Девић оценио је да је „идеја српске Војводине обогатила српску националну историју“ и додао да су Срби из Србије прихватили „богатство националниfх институција ствараних деценијама од стране својих „пречанских“ сународника попут Карловачке митрополије и Матице српске на тај начин показавши величину српске идеје и инклузије“.

„Борба Војвођана у Аустро-Угарској била је војна, политичка и еономска. Данас када говоримо о великим националним циљевима не смемо да будемо уљуљкани, али ни фаталисти који сматрају да све мора да се заврши у временском периоду једне генерације. За велике историјске догађаје морамо бити спремни демографски, политички, економски и демократски“, заљкучио је овај историчар.